While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

28 април 2014

Kikladi, ili my, my, how can I resist you?

Naš pticovođa Andrea Boneti (s dvogledom)
Dremež jutarnji... osluškujem cviljenje opute i škripu bokobrana dok se trup valja na lenjim talasićima i češe o susednu jedrilicu. Ne ustaje mi se. Ipak, uskoro isplovljavamo, a ne bi bilo loše da pre toga bar kafu popijem. Selo Finikas na Sirosu, jednom od Kikladskih ostrva, leži u zavetrini brda, pa ipak, ovog jutra se žbunovi povijaju na vetru. 

Po izlasku iz marine, milošću skipera, nesrećni motor je ućutao, a vibracije stale. Šum vetra u jedrima, šum vetra u mojim ušima... Ima oko 4 bofora - previše za tišinu kojoj sam se nadao. Kada sam pre tri decenije jedrio, moj najbolji dan bio je ispunjen adrenalinom i orcanjem oštro u vetar, pučinskom stranom Kornata. Ova jedrilica ima 45 stopa - 11 više od one, pa je i orcanje udobnije. Danas ću shvatiti da mi, 30 godina starijem, ipak više prija umeren vetar i uspravan jarbol. Sad, da li zbog godina, da li kilometraže... 

Morski galebovi nad nama – ok, oni su za očekivati, ali, nad brdima su vrane! Obične sive vrane, morske provinijencije (morska vrana – corvus marinus je bilo rimski naziv za vranca/kormorana, ne za vranu). Da ispuni očekivanja, uz stene leti i morski vranac.  Iznad grebena brda su... najveće od naših čiopa – bele čiope (tj, tamne su, ali vidljivog belog trbuha).

Mali zovoj, gvaš (c) Paschalis Dougalis
Ulazimo u relativnu zavetrinu litice, jarbol se uspravlja, jedrenje postaje opuštenije i tiše... dovoljno tiho da nam naš pticovođa, Andrea Boneti, ukaže da se to sa stene čuje oglašavanje brgljeza lončara. Prilazimo steni, pokušavam da ga lociram dvogledom, bez uspeha. Nik primećuje izbočinu u obliku ptice, to već pronalazim – sredozemna beloguza. Praktično je veličine vrapca i njoj se ovako, iz kokpita jedrilice nisam nadao. Ovde smo u potrazi za zovojima i vrancima (i nekim ređim galebovima koji nas nisu udostojili  pojavljivanja). Pokret na steni, pratim ga dvogledom, dve ptice, jedna smeđesiva, druga modroplava – par modrokosa koji se verovatno tu i gnezde. 

Andrea sada odmotava đenovu, a jedrilica ponovo leže na bok. Krećemo ka ribarici koju prati jato golemih zovoja i morskih galebova. I pre nego što se približimo, opažamo prvog ugroženeg malog zovoja

Mali zovoj je endemična vrsta Mediterana, a gnezdi se od Sardinije i Korzike na istok, preko Jadrana i Egeja. Ova vrsta je u Crvenoj listi IUCN dobila status ranjive pošto je ocenjeno da joj se brojnost ubrzano osipa jer mladunci postaju žrtve pacova koji su sa brodova stigli do njihovih gnezdilišnih ostrva, kao i visoke smrtnosti odraslih u rubarskim mrežama. Na opadanje brojnosti se sumnja u Grčkoj i Hrvatskoj, a smatra se da ubrzano nestaje iz Italije, Francuske i sa Malte.

A mali zovoj mi je ujedno i nova vrsta (golemog sam često posmatrao s trajekta). Leti tako da gotovo dodiruje vodu, a ja sam na polegnutom boku jedrilice, takoreći u istoj visini, pa ga ne gledam spram tamnije pozadine mora već naspram svetlog neba – za posmatranje morskih ptica preporučuje se viša paluba, bar pet metara, no i osmatranje s nivoa vode ima svojih prednosti.  
Bližimo se ribarici, uživam u jatu koje se trudi da dohvati ribu iz mreže. Pošto mreže privlače ptice, potraga za njom bila je cilj plovidbe. Uz nekoliko morskih galebova, sve druge ptice, njih 30-40 su golemi zovoji (duplo je veći od malog).


U povratku nam uz sam bok jedrilice izranjaju tri siva delfina, da nešto kasnije nisko nad talasima ugledamo leptira čkaljevca (tako se zove po biljci kojom se hrane njegove gusenice; neminovno mi se više dopada njegovo englesko ime Painted Lady). Zapitao sam se može li on da se, uprkos vetru, vrati do 300 metara udaljene obale i dobio odgovor da je maleni čkaljevac selica koja svake godine savlađuje mora, stižući iz Afrike – čak i do Islanda.  

Golemi zovoj (c) Jorgos Spiridakis
Posle laganog ‘ostrvskog’ ručka, odlazimo u brda oko  sela da vidimo čega tu sve ima. Ja se nadam turskoj kamenjarki, vrsti koja nastanjuje Peloponez, egejska ostrva i Trakiju, pa se odatle prostire na istok, sve do obala Kineskog mora. A ja se nalazim na najzapadnijem rubu prirodnog areala ove vrste (u neke zemlje, poput Hrvatske – možda i Srbije – ilegalno je unesena kao lovna divljač) i, treba li da dodam, nikada je ranije nisam posmatrao. Zapadno od pomenutih područja prostire se areal njene bliske rođake – kamenjarke.

Iznad nas je padina, tu i tamo pokoja gola stena, poleglo žbunje, nisko drveće i – električni vodovi, koje ptice vole kao odmorište, a i ptičarima olakšavaju lociranje kojekakve sitnurije. Ispod nas je raskošna vila s vrtom. Ništa ne ukazuje na prisustvo vlasnika, pa ipak, odatle dopire jedva čujna muzika, verovatno da odvrati lopove. Još niže su talasi Egeja, nad kojima upravo proleće jedan morski vranac. Nedaleko vrta se jedna stena oštro ocrtava spram mora, i na njoj je jedna sasvim pticolika izbočina koju, više po osećaju (prevelika je udaljenost), određujemo kao modrokosa. Skeniram žbunje na padini oko vile... nigde niti jedne kamenjarke. 

Na vodovima je dvadesetak konopljarki i nekoliko češljugara, a nekoliko bandera dalje, i jedna vetruška odmerava plen.  Padina iznad nas... ništa. Zato je nebo prepuno ptica. Tu je jato od stotinak seoskih lasta, uz njih par desetina daurskih i isto toliko gradskih, te pokoja siva i crna čiopa koje se s vremena na vreme pojave.

Sunce se spušta, a već neko vreme ni jednu novu vrstu ne primećujem. Nigde moje kamenjarke. Gubim nadu. Valjda sam već video sve.

Turska kamenjarka (c) Marius Bolck
Odnekud iza mojih leđa dopire kokodakavo “čukaba čukaba čukaba” kakvo nikada nisam čuo, pa ipak,  odmah shvatam da to mora biti turska kamenjarka! Okrećem se da ugledam već osenčenu padinu ocrtanu spram niskim suncem obasjanog mora i na njoj siluetu petla kamenjarca, karakteristično propnutih grudi i istegnutog vrata, kako iznova kukuriče: čukaba čukaba čukaba. Ljubazne li ptice, mislim se nešto, da me nije pozvao, ne bih se ni okrenuo.

Turska kamenjarka (c) Marius Bolck
Ipak, nije on to mene zvao. Negde s padine niže petla dopire odgovor koke: čuk čuk...  čuk čuk. Grozničavo pretražujem padinu dvogledom i ubrzo primećujem polegnutu siluetu koke kako korača, pa nestaje u rastinju. S nekoliko bučnih zamaha krila, petao uzleće da odjedri nadole, do koke.

Pa ja upravo posmatram dejt kamenjarki! Petao sleće iza jedne palme u vrtu vile. Traže, valjda, malo privatnosti od dosadnih ptičara. Iz vile dopire jedva čujna muzika. Nisam baš sasvim siguran, ali zvučalo mi je kao...  

Mamma mia, here I go again
My my, how can I resist you?

Praktikalije 

Ja sam bio na dobro organizovanoj ptičarskoj turi agencije Natural Greece i u društvu njihovog pticovođe Andrea Bonetija. Na Sirosu sam spavao na jedrilici Jeanneau Sun Kiss 45, dugoj 13,7 metara, sa 6 mesta i 2 kupatila. Poželjno je, ipak, da imate realna očekivanja: iako je salon relativno prostran, kabina je kompaktna i ako je delite s nekim, bolje je da se volite. Kupatilo je veličine ormana (za klaustrofobične – ima prozor). Stvari je najbolje pakovati u neku meku torbu koja poprima oblik prostora u koji se nabije. Ja sam se pakovao u malu vučilicu s četiri točka, pa sam je, da zauzme manje mesta na podu kabine, držao uspravljenu (te se koferče na talasima šetalo tamo–amo).  Iz Beograda do Atine i potom sa Sirosa natrag u Atinu, leteo sam Aegean Airlinesom (iz Atine do Sirosa sam išao trajektom), a iz Soluna se vraćao s Air Serbia.

Helensko ornitološko društvo je nedavno objavilo vodič gde posmatrati ptice u Grčkoj, dostupan online kao pdf i kao aplikacija za android.

U sledećem nastavku: nacionalni park jezero Kerkini – iliti pelikana koliko vam srce ište.

U prethodnom nastavku: ptičarenje okoAtine.

Нема коментара:

Постави коментар