 |
| obična grmuša, copyright (4) albicilla |
Ovih
dana sam u nekoliko navrata s dvogledom oko vrata obišao deonicu neposredno
južno od Lajkovca, koja blago vijuga između šumovitog pobrđa na zapadu i ravne
doline reke Ljig na istoku (Ljig u par navrata gotovo da dodiruje prugu),
između šume i njiva, između Pepeljevca i Bogovađe.
 |
| žutarica |
Iz
žbunja pevaju zebe
(ali se tada baš svojski trude da se ne pokažu), na žici stoji bela pliska,
nešto kasnije i crnoglava
travarka. Zaustavljamo radi fotografisanja, da po gašenju motora
začujem žubor koji od prošlog leta nisam čuo - žuboravo glasanje jata pčelarica
koje se odmara na vrhu odseka, tek pristiglo iz Afrike.
Unaokolo
se često čuje kreštanje fazana.
Uz kuće se viđaju seoske laste
(15) i vrapci pokućari,
kao i žutarice
(23). Kroz žbunje leti par rusih svračaka,
a njive obilaze vrane,
čavke i pokoja svraka
(41). Jato poljskih vrabaca
u niskoj krošnji.
Skrećemo
na bočni put, pored nekoliko kuća, oko njih gugutke
i čvorci
(9), pa kroz grabovu šumu iz koje pevaju mali slavuj i bar dve vuge, a na
samo par metara nam se pokazuje crvendać. Putić dalje vodi na preoranu i zasađenu čistinu. Osmatram
pažljivo, već razmatram povratak, ali se među živicama pojavljuje srna, pa za njom još dve. Nervozno
pasu, zalogaj-dva, pa podižu glavu da osmotre okolinu.
U povratku nam put preleće grlica (29), koja u Srbiji sve više
gubi uporište pred najezdom tzv. “lovnih
turista”, na žicama uz obližnje kuće su jarkožute velike senice, u hrastovima duž
puta je crnoglava grmuša (u stvari,
riđoglava ženka), da nas kod pruge dočekaju dve sojke kako preleću od žbuna do
žbuna. Nešto dalje, iz žbunja se čuje pesma, pa se i pevač bele guše pokazuje: obična grmuša. Na udaljenoj žici
je... strnadica žutovoljka (23).
Sve su to česte ili obične vrste, što ih nikako ne čini
manje lepim ili manje vrednim sa stanovišta zaštite. Naime, intenziviranje
poljoprivredne proizvodnje je u Evropi u poslednje tri decenije smanjilo
brojnost ptica oranica i polja, poput stnadice žutovoljke ili rusog svračka, za
čak 52%
(PECBMS). Te se vrste mnogo bolje drže u zemljama istočne Evrope koje su se
nedavno pridružile Evropskoj uniji, nego u starim članicama Unije. I kod nas su
još uvek brojne, ali sa privatizacijom agrara praćenom intenziviranjem
proizvodnje, može se očekivati ista pojava. Otuda brojevi u zagradama iza
pojedinih vrsta ne kažu koliko sam jedinki izbrojao, već predstavljaju udeo (%)
za koji se populacija svake od njih u Evropi smanjila tokom poslednje dve
decenije.
Sa pruge se odvaja put ka šumi, da posle par stotina metara
vijuganja stigne do kopa, kako mi kažu, “silicijumskog peska”
(44°19'52.92"N 20°11'18.56"E ). Verujem da je šuma vraćena manastiru
Bogovađa, pa je manastir izdaje nekoj kopačkoj firmi, ali ne mogu da sagledam
logiku uništavanja grabovo-hrastove šume da bi se ispod nje kopao pesak! Naime,
šuma je završni oblik sukcesije staništa i potrebne su decenije da se razvije.
Mogao bih da razumem seču radi drvne građe, ali uništenje raskošnog staništa
radi kopanja peska?! Pa zar se ne može kopati ispod neke livade?
Nesvesna mojih tmurnih misli, kop nadleće jedna siva čaplja, u nivou krošnji
preleće golub grivnaš, a nisko u spratu
žbunja nestaje obični kos. Iz šume dopire kratka i
jednostavna pesma vuge... a uz rub krošnji proleće omanja grabljivica
crvenkastih grudi... mužjak kopca – s plenom u kandžama.
Istini za volju, kopalo se ovde i ranije, ali na znatno
manjem prostoru. Takođe, ovaj prostor je u katastru zaveden kao šuma (jedna od
dve najprostranije na širokom potezu doline Ljuga, pa i šire), pa ako hoće da
uklone drveće, 2-3 metra humusa i par desetina metara ilovače, morali bi, valjda,
i da traže i dobiju dozvolu za prenamenu prostora iz šume u jalovište... iz
raskoši u bedu. Pitam se da li je manastir dobio dozvolu za bedu?
Коментари
Постави коментар