While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

18 фебруар 2013

U potrazi za najređom sovom Indije (3.2)


Indijska žuta senica, copyright © Nitin Bhardwaj
U prostranoj sobi s kaminom i trofejnim rogovljem sambara u viktorijanskom guest houseu u Chikhaldari (Maharashtra, centralna Indija) još uvek je mrak – telefon me budi u pet... jutro za jutrom, umor se već gomila, ali je razlog za to buđenje bio dovoljan da pređem 6000 km ne bih li po sušnim listopadnim šumama planinskog venca Satpura tragao za jednom sovom... koja je bila otkrivena u XIX veku, pa potom čitavog XX veka bila izgubljena. Pre puta, Nitin Bhardwaj me je pitao: „Šta ako je ne nađemo?“ „Ništa, biću srećan da je tražim. ‘Nije uspeh nagrada za delo, već ono skriva dublji smisao u sebi.(*)’” Na brzinu pijem crni čaj i u šest krećemo.

Guest house (1930)
Ulaz u Melghat Tiger Reserve je koji kilometar dalje, a na kapiji nas dočekuje žuti limeni tigar. Uska asfaltna traka vijuga izohipsom brda, kroz tikovu šumu (Tectona grandis) u kojoj se s vremena na vreme zaustavljamo da dvogledima pretražimo požutelo zimsko lišće u nadi da ćemo negde u njemu primetiti sovu mrkih leđa, belog trbuha i žutih očiju umiljato-radoznalog pogleda. Iako je dosta lišća opalo, mnogo ga se i zadržalo, pa su krošnje prilično guste. Treba imati na umu da je tikovo lišće poveliko, do 45 cm dugo i 23 cm široko, a da je naša kukumavka i sama jedva 23 cm dugačka. 

Tikovo lišće
“Čekaj, mislim da sam video list koji liči na sovu.” Vraćamo se nekoliko metara i... “Jesam. Video sam list koji liči na sovu. Idemo dalje.” 


Šumska kukumavka (Heteroglaux blewitti) je endemična vrsta ovih planina. Opisana je 1873, poslednji put posmatrana 1884 i smatrana verovatno izumrlom sve dok je 113 godina kasnije nije ponovo otkrila američki ornitolog Pamela Rasmussen (više o istorijatu otkrića – ornitologiji, špijunaži i prevari – u prethodnom blogu). Ptica je poznata sa svega nekoliko mikrolokaliteta, brojnost joj je veoma niska, a stanište rasparčano i sve tešnje, usled čega je u crvenoj listi dobila status kritično ugrožene vrste (jedna od 197 takvih vrsta – ujedno, moja peta). A šta ih ugrožava? S obzirom na mali broj ptica, u stvari se i ne zna šta ih proteruje, izuzmemo li već dokumentovano uništavanje staništa. Postoji mogućnost da ove brdske šume uopšte nisu primarno stanište vrste, već više refugijum u koji se povukla po uništenju nizijskih šuma.

Hanumanov langur
Sa sledeće krivine vidim njive i krave po poljima, duboko u dolini; kažem: “Da sam ja tigar, odavde bih merkao plen.” Nitin je razgovarao sa osobljem, pa mi kaže kako je jedan od oko 70 tigrova, koliko ih ima u rezervatu, pre neki dan zaista ubio kravu. Potom su mu oduzeli lovinu, da se ne navikne na takav plen. 

Ptičji potok
Polako mi postaje jasna veličina zadatka koji smo preuzeli. Zaštićeno područje ima preko hiljadu kvadratnih kilometara... i tek stotinak šumskih kukumavki – što je najveća poznata populacija – skrivenih u lišću koje je duplo duže od njih samih. Pretražujemo krošnje: sivi kljunorožac, belotrbi drongo... Procenjuje se da ukupna svetska populacija ove vrste ne dostiže ni 400 ptica (raspon 70-400, od čega do 250 odraslih jedinki). Krećemo dalje.

Belooka, copyright © Marina Vukovic-Bhardwaj
Na sledećoj krivini nas sa busena bambusa poluzainteresovano posmatra Hanumanov langur. Ovim putem lokalni živalj na motorima ide na posao u kampove u Chikhaldari. No, negde usput se nedavno okotila jedna tigrica, pa je otuda vrlo zaštitnički nastrojena i zna da pojuri motocikliste kada joj se učini da su preblizu njenom potomstvu.


Zaustavljamo, pretražujemo lišće: riđa šumska svraka, rašljorepi drongo, plameni detlić... Vijugamo kroz šumu. Još nekoliko langura u nedalekoj krošnji. Kukumavki ni traga.


Suvo korito potoka, žbun prepun rozecrvenih cvetova, dežurno jato bučnih šumskih brbljuša (rase T.s. orientalis)... i nešto sjajnoplavo! Stajemo zbog malabarskog drozda, da potom otkrijemo svu silu drugih vrsta: azijsku rajsku muharicu (ova mi je druga rajska na životnoj listi – ranije sam već posmatrao afričku), crnoglavu vugu, lepezarku, belooku, malu muharicu, belogrudog vodomara, belookog mišara, zelenkastog zviždaka, crvenouhog bulbula, te indijsku žutu senicu (ova vrsta je tek 2005.  rascepljena od svog himalajskog srodnika, s kojim joj se područje rasprostranjenosti nigde ne prepliće). Ovoliko ptica na malom prostoru nam je popravilo raspoloženje (rezervat nastanjuje oko 250 vrsta), ali – niti jednoj kukumavki ni traga ni glasa!

Stanište šumske kukumavke
Postaje vruće, pa se vraćamo na ručak, samo da usput svratimo u informativni centar rezervata... vodič koji bi mogao da nam pokaže kukumavke? Biće, kažu, tu u tri sata. Sad već žurimo u Chikhaldaru na ručak i vodomara, pa – nemamo vremena za predah – natrag do informativnog centra, gde će nam se prudružiti Bhola Mawaskar. Bhola kaže da može da nam ih pokaže (njegovo ime, “bhola”, na hindiju znači: rekao sam). Videćemo da li je čovek od reči.

Šumska kukumavka, copyright © Nitin Bhardwaj
Hitamo glavnim asfaltnim putem, pokraj čopora rezus makaki majmuna, pa u šumu, prašnjavim putem, pokraj paunova; potom zbog nas otvaraju zaključanu rampu (dobro je znati da su ugrožene sove pod ključem) i nastavljamo tikovom šumom kojoj je vetar gotovo obrijao grane. Uopšte nisam zagledao mesta gde su grane skoro gole, a krošnje providne – očekivao bih da kukumavke traže zaklon lišća. Dve pegave gugutke, crni drongo, aleksandar... i Bhola kaže: “Sada se već vidi.” Gde se, bre, vidi; očajnički i bezuspešno pretražujem lišće... “Eno je, tamo!” Nema šta, Bhola je čovek od reči.

Bhola Mawaskar
A naša kukumavka je na visokoj grani, okrenuta leđima, pa rotira glavu za 180 stepeni ne bi li nas, ipak, držala na oku. Prilazimo ponizno, pešice, makadamom, ona nas merka, mi zurimo. Opčinjeni. Ptica koja je duže od jednog veka bila izgubljena nas drži na oku. Podiže i spušta glavu, kao da se proteže, pa se ponovo umiri.

Šumska kukumavka, copyright © Nitin Bhardwaj
Da tu ne bude kraj, Bhola kaže: “Tu, malo dalje, je još jedna.” Hodamo putem, pretražujemo krošnje s retkim lišćem... ništa. Možda nije kod kuće? Vraćamo se, kroz granje lete modroglavi papagaji orgličari. Bhola šišti kroz zube ne bi li izazvao reakciju – ništa od toga, koračamo dalje i... eno je! Još jedna od oko sto, koliko ih u Melghatu ima; sa prosečnom gustinom populacije od jedne kukumavke na preko 16 km2 – da je sami pronađemo, trebalo bi nam 16 meseci. Pomalo fotografišem, ali sunce već zalazi za greben brda i svetlosti nestaje. No, ima je više nego dovoljno za proučavanje dvogledom.

Posle nepunog sata, kroz sumrak se vraćamo u guest house, euforični kao hodočasnici u povratku s hadžiluka, a put nam pretrčava maleni muntjak jelen. I dok farovi obasjavaju šumu u nadi da će se neki noćni predator ukazati (ukazao se samo jedan indijski zec), u boleru Shane peva: “I'm sitting on top of the world.”


(*) citat: Gregor i Patalas: „Istorija filmske umetnosti

Нема коментара:

Постави коментар