While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

13 септембар 2012

Definitivno kanje!

Naučni radovi su naprosto dosadni za čitanje. Zato i imaju poglavlja Abstract i Summary, da možete da pročitate ono važno i preskočite sve drugo. Nekako mi se čini da poletarci pri pisanju prvih radova pitaju starije kolege za savet, a ovi ih srežu: Mnogo ti je to zabavno, tako se ne gradi karijera, moraš da se uozbiljiš ako hoćeš da te neko ozbiljno shvati... I tako nauče da je vrhunac stila u pisanju naučnih radova - dosada.

Otuda sam se nemalo iznenadio neobično hrabrom, bezmalo uzbudljivom, radu Browna, Forbesa i Symesa iz 2000: “Recent history of the Egyptian Vulture in Southern Africa”, u kome su analizirali već poznate podatke, pa sve što se do tada mislilo da se zna o Beloj kanji na jugu Afrike – izvrnuli naglavačke. Ranije se mislilo da je dole postojala mala populacija koja se sa širenjem doseljenika sve više smanjivala. Oni su zaključili da ne postoje osnove za takvu tvrdnju, da je ta zona uvek bila malo izvan granica rasprostranjenosti, te da se opažanja ptica odnose na lutalice, a ne gnezdeću populaciju.

Kako sam u to vreme bio volonter u nečemu što je do sada preraslo u organizaciju BirdLife Botswana, primetio sam da autori navode samo dva od strane komisije za retke vrste prihvaćena opažanja iz Bocvane (komisija je u stvari skup stručnjaka koji analiziraju, verifikuju ili odbacuju prijavljena posmatranja vrsta koje su na nivou zemlje zabeležene manje od 10 puta), pa sam uredniku žurnala predložio da dopunim listu prihvaćenih opažanja i napisao kratku notu o pet verifikovanih opažanja. I tako sam objavio nekakav naučni rad(ić) o vrsti – koju nikad nisam video!

Bela kanja je i u Srbiji bila retka. Sedamdesetih godina smo imali 2 do 4 gnezdeća para, osamdesetih 1 do 2, a devedesetih već 0 do 2, tj. tek povremeno gnežđenje maksimalno dva para. Ta vrsta je danas u Srbiji praktično izumrla gnezdarica, mada se poslednjih godina jedna ptica viđa u kanjonu Uvca, pa se svi nadamo da će odnekud da dovede i drugu...

I tako sam objavio rad o vrsti koju nikada nisam posmatrao, pa od tada jarko priželjkivao da je i vidim. Ta želja mi se konačno ostvarila pre dve godine u Indiji, gde sam prvo posmatrao dve Bele kanje, a potom kod jedne deponije i preko 100 ptica odjednom. Kakobilo, ostala mi je želja da ih vidim bliže kući - pa one žive ili su, do nedavna bar, živele i kod nas.

Sve populacije Bele kanje u svetu imaju izražen negativan trend brojnosti. Pričao sam prošle godine s jednim bugarskim ornitologom, koji mi je, ako se više dobro sećam, rekao da oni godišnje gube po deset gnezda ove vrste, te da su za tri godine sa 80 spali na 50 gnezdećih parova. U Makedoniji danas ima 20 parova, ali se smatra da ih je pre dve decenije bilo 135!

Razlozi takvog stanja su brojni. Na evropske populacije najviše utiču uznemiravanje oko gnezda; indirektno trovanje olovom iz sačme, kada se hrane ranjenom pa, za lovce, izgubljenom divljači; direktno trovanje kada stočari pokušaju da truju vukove, pa potruju strvinare (nedavno je i u Makedoniji tako ubijeno više ptica odjednom); sudari sa električnim vodovima (uz elektrokuciju) i vetroturbinama; nestanak divokoza i drugih prirodnih izvora hrane, te prestanak tradicionalnog letnjeg izvođenja stoke na visokoplaninske pašnjake i krah stočnog fonda. U Indiji ih je potrovao i veterinarski lek Diclofenac, jer stoka tretirana ovim lekom postaje otrovna za strvinare.


I tako, juče, autoput negde usred Makedonije... dve ptice kruže nedaleko puta... crno-bele... da nisu Bele rode na seobi? Krajičkom uma pomišljam i na svetlu formu Patuljastog orla, dok primećujem, prvo, da nemaju duge vratove i noge roda, i, drugo, da su... Bele kanje!!! Moje prve ikada balkanske Bele kanje! Predaleko za čestitu fotku, ali se kako-tako vide, definitivno kanje.

Нема коментара:

Постави коментар